Od polaza u Beč 1908. (pučki pjesnik: Grgo Klanac)

obrovcani-u-becu-1908

Na hiljadu devet stotina
kada osma nastupila biše
prije zore i bijela dana,
započela kliktovati vila,
više Zadra grada bijeloga,
i dozivlje bana zadranina,
o Nardeli od starine bane,
Dalmacije zemlje gospodare,
dobro slušaj što ti vila kaže:
ja sam Vila sinoć poletila,
i srid Beča grada velikoga,
do stolice cara čestitoga.
Car je tebe pozdravija lipo:
Dalmaciju malo i veliko,
Care želi za života svoga,
da on vidi puka težačkoga,
da mu šalješ do tristo težaka,
sve čobane mlađane junake,
pošalji ih Beču bijelome,
na izgledu Caru čestitome,
al pazi, ne učini bane,
ne šalji mi grofa ni trgovca,
nego samo gologa težaka,
koji rane konja i junaka,
i u gradu svakog činovnika,
i u vojski mlađenih vojnika.
Kad bane Vilu, razumio,
u srcu je puno hrabar bio,
te ne čeka trena ni minuta,
oglas daje od onoga puta,
sve od Zadra do Kotora grada,
sve općine neka znadu sada,
brzi oglas u Obrovac dođe,
a načelnik u općinu pođe,
i dozivlje sve svoje pisare,
i ostale od sela glavare,
sve im kaže što mu bane piše,
da Car pita na izgled ljude,
sve samoga gologa težaka,
ne šaljimo luda i nejaka,
neg birajmo po krajini ljude,
sve najviše carove vojnike,
bit će naše poštenje i dika.
To glavari kada razumiše,
po krajini ljude izbrojiše,
oni broje a načelnik piše,
broji sedamnaest ne treba ih više,
svakom vitez/Vladimir Desnica/ bilu knjigu piše,
sve im piše što je i kako je,
u subotu valja meni doći,
u nedjelju bilu Beču poći.
Obucite bogato odilo,
sve to vaše starinsko nošenje.
Kad je vitez knjige rasturio,
malo sio pa se odmorio,
ali zatim malo vrime prođe,
evo danak i subota dođe,
dan osvane a subota bane,
evo žumor od četiri strane,
zadimiše puti i drumovi,
od velika bisa konjičkoga.
Tu se ponta iz magle delija,
na konjiću Vrkiću Ilija,
i za njime Mićo Jurjeviću,
ko delija Pavao Orloviću,
Župan Vid za njima se kreće,
srebro zlato sve na sebe meće,
silna Vida a strašna junaka,
starica ga porodila majka,
stavio je brke i solupe,
vide mu se same jagodice,
pa pomisli Janko Stojaniću,
tu je digo četu iz Kotora,
tu je pošo robiti Udbinu,
i dovesti kićenu djevojku,
sad evo ti Miljenka Oluića,
prilikuje Miloš Obilića.
Za njim evo Oluić Jovana,
i Jovanu krila sokolova,
pristalieg u družini nema,
veselo se Jovo Beču sprema,
sad evo ti njemu barjaktara,
Perić Lazo delija Žegara,
opet stoji jedan pokraj njega,
sav u panu i u čistu zlatu,
ono ti je junak od starine,
Ćiro Lakić imenom se piše,
koj’ je pomogo Bosnu osvojiti,
i našega Cara proslaviti,
sad evo ti Gjurice Pupovca,
iz Medvidje mista pitomoga,
na Gjurici je bogato odilo,
sve mu j’ srebro sakrilo tilo,
uza nj biše jedno momče mlado,
duga lica ali golobrada,
tome Dušan pravo ime biše,
po kući se Vidaković piše,
sad evo ti Špironje Jokića,
i š njime Jose Maričića,
obojica iz sela jednoga,
iz Zatona mista kamenoga,
pa za njima Simića Gjurice,
u koga su, vele, blide nausnice,
duga brka za ušima,
vridi Gjuri hiljadu cekina,
šesnaesti je Dragičević Vaso,
lipo ti se i on zaodio,
sebe i konja skerletom pokrio.
Iz vrh glave do zelene trave,
sada rupi na konju delija,
kano junak Smiljanić Ilija,
Petar Zekić iz studeni stina,
na njem zveči hiljade cekina.
Još ne pasa jedan četvrt ure,
za njim jaše Jovančević Gjure,
oba biše iz sela jednoga,
a iz Krupe mista kamenoga,
u Obrovac di im poziv biše,
tu se cilo društvo sakupiše,
pozdraviše koji š njima vlada,
načelnika od bijela grada,
i on njima lipi pozdrav dade,
malo kod njih na nogami stade,
mili su mu što su Dalmatinci,
sve su bili carevi vojnici,
u Obrovcu noćcu prenoćiše,
a u jutru rano podraniše,
pa na brzu lađu posidoše,
zdravo došli Trstu bijelome,
tute su se kraja dobavili,
i na lagane noge postavili.
Malo zatim pasalo vrimena,
željeznica za njih je spremljena,
svi na brze vlake posidoše,
okreniše Beču bijelome,
priko kranjske i zemlje štajerske,
i Tirola mista bogatoga,
sve do Beča grada bijeloga.
Bečani ih lipo dočekaše,
u kočije brzo posidoše,
pa se voze priko Beča grada;
gledaju ih od Beča gospoda,
gledaju ih pa su govorila:
mili bože lipa dalmatinca,
svaki rumen kano čaša vinca.
Voziše se dva cijela sata,
sad evo ih hotelu na vrata,
u hotelu dadoše im stanje,
tu će biti iće i spavanje.
Tu su prvu noćcu prenoćili,
svi su zdravi i veseli bili,
okreniše Bečom putovati
i lipote velike gledati,
vidili su Dunaj vodu hladnu,
po Dunaju lađe i brodove,
i na Beču velike topove.
Četiri dana u Beču su stali
i svega se lijepa nagledali,
kada biše dvanaestog dana
lipnja, brate, hrvatski prozvana,
ura dođe da se caru pođe.
Zoru ustali i kavu popili,
svoje bilo umivaše tilo,
obukoše bogato odilo;
zadjoše ti gradu na kapiju,
sastadoše trista dalmatina,
svaki rumen kano čaša vina,
pred njima su od Sinja alkari,
a za njima mladi kotarani;
kada biše oko devet uri,
evo narod na sve strane juri,
tu se kupi velika parada,
same vojske trideset hiljada,
a hiljada dobrih konjanika,
sve na njima carovi vojnika,
pet stotina samoga redara,
koji paze da bude kvara;
sad evo ti mladi generali,
obrstari i mladi majori,
svaki jaše debela konjika,
regula ju careva vojnika;
sad rupiše i fratri i popovi,
zapucaše na Beču topovi,
sve to krene preko Beča grada,
tristotine i šezdeset hiljada,
ornist sviri a mužika tuče,
božja sila preko Beča suče,
dugo im je bilo putovanje,
di će biti od Cara gledanje,
a kada se caru primakoše,
svi na jedna vrata ulaziše,
i cesara srcom pozdraviše,
sad evo ti naših kotarana,
pred njima je Pupovac Gjurica,
gazila ga crna nausnica,
kad opazi našega vladara,
Austrije zemlje gospodara,
Gjuro viče tanko glasovito:
Bog živio našega vladara!
a za njime i ostala družina.
To cesaru puno biše milo,
jer poznade dalmatinsko dilo,
Car se diže s prestolja svoga,
pozdravi ih sviju do jednoga.
Svemu puku puno biše milo
kad carevo opaziše tilo,
u Cara je plemenito odilo,
sve zlato, križi i medalje
i krunica od suhoga zlata
visi caru niže bila vrata,
ne dadoše ga dobro ni gledati,
nego naprid dalje putovati,
u tom ura od obida dodje,
a odolen da se kući podje,
zdravo došli Trstu bijelome,
a odolen Zadru kamenome,
svak li ode bilom dvoru svome.
Eto vam je braćo na poštenje,
svim od Boga zdravlje i veselje.